Propisi za osobu koja je konvertirala-primila Islam
Mi živimo u vremenu u kojem je učestalo konvertiranje – primanje islama od strane onih koji nisu bili vjernici. Za čovjekov ulazak u islam vezuju se određeni propisi, a jedan od njih je propis kupanja za osobu koja je prihvatila islam. Često smo u prilici slušati da neko želi prihvatiti islam, samim tim automatski se postavlja pitanje da li je takvoj osobi obaveza da se okupa prilikom ulaska u islam? U nastavku teksta pokušat ćemo sažeto spomenuti stavove mezheba i mišljenja islamskih učenjaka u vezi s tim.
Dvojica imama, Malik i Ahmed, smatrali su da je osobi koja želi da prihvati islam kupanje obavezno, bez razlike da li u vremenu kada je bila nevjernik počinila nešto zbog čega je u islamu obavezno kupanje ili ne. Tog stava bili su imam Ebu Sevr i Ibn Munzir. Svoje mišljenje argumentirali su hadisom Allahovog Poslanika u kojem se spominje događaj Sumame ibn Usala, r.a., kada je primao islam, da mu je Allahov Poslanik naredio da se okupa. (Hadis je zabilježio Abdur-Rezak u Musanefu, njegovu vjerodostojnost potvrdio je šejh Albani.) Također, svoj stav su argumentirali hadisom u kojem je Poslanik naredio Kajsu ibn Asimu, r.a., kada je primio islam, da se okupa. (Tirmizi i dr., njegovu vjerodostojnost potvrdio je šejh Albani.) Kazali su da je Poslanik naredio ovim ashabima kada su konvertirali da se okupaju, a poznato je da je obaveznost osnova za propise koji su propisani u imperativu – naredbenoj formi.
Imam Šafija je smatrao da osobi koja primi islam nije obaveza kupanje, osim ako je u vremenu kada je bila nevjernik počinila nešto zbog čega je po islamskom učenju obaveza da se okupa (džunupluk i sl.)
Imam Ebu Hanife smatrao je da osobi koja konvertira nije obaveza kupanje u svakom slučaju, bez razlike počinila prije prihvatanja islama nešto zbog čega je obavezno kupanje ili ne. To je argumentirao dokazom da islam briše ono što je bilo prije islama. Također, veoma mnogo ljudi primilo je islam, i da je svakome Poslanik naređivao da se okupa, to bi bilo preneseno mutevatir hadisima. Međutim, događaji sa Kajsom ibn Asimom, r.a., i Sumamom ibn Usalom, r.a., ukazuju da je to pohvalno.
Mi živimo u vremenu u kojem je učestalo konvertiranje – primanje islama od strane onih koji nisu bili vjernici. Za čovjekov ulazak u islam vezuju se određeni propisi, a jedan od njih je propis kupanja za osobu koja je prihvatila islam. Često smo u prilici slušati da neko želi prihvatiti islam, samim tim automatski se postavlja pitanje da li je takvoj osobi obaveza da se okupa prilikom ulaska u islam? U nastavku teksta pokušat ćemo sažeto spomenuti stavove mezheba i mišljenja islamskih učenjaka u vezi s tim.
Dvojica imama, Malik i Ahmed, smatrali su da je osobi koja želi da prihvati islam kupanje obavezno, bez razlike da li u vremenu kada je bila nevjernik počinila nešto zbog čega je u islamu obavezno kupanje ili ne. Tog stava bili su imam Ebu Sevr i Ibn Munzir. Svoje mišljenje argumentirali su hadisom Allahovog Poslanika u kojem se spominje događaj Sumame ibn Usala, r.a., kada je primao islam, da mu je Allahov Poslanik naredio da se okupa. (Hadis je zabilježio Abdur-Rezak u Musanefu, njegovu vjerodostojnost potvrdio je šejh Albani.) Također, svoj stav su argumentirali hadisom u kojem je Poslanik naredio Kajsu ibn Asimu, r.a., kada je primio islam, da se okupa. (Tirmizi i dr., njegovu vjerodostojnost potvrdio je šejh Albani.) Kazali su da je Poslanik naredio ovim ashabima kada su konvertirali da se okupaju, a poznato je da je obaveznost osnova za propise koji su propisani u imperativu – naredbenoj formi.
Imam Šafija je smatrao da osobi koja primi islam nije obaveza kupanje, osim ako je u vremenu kada je bila nevjernik počinila nešto zbog čega je po islamskom učenju obaveza da se okupa (džunupluk i sl.)
Imam Ebu Hanife smatrao je da osobi koja konvertira nije obaveza kupanje u svakom slučaju, bez razlike počinila prije prihvatanja islama nešto zbog čega je obavezno kupanje ili ne. To je argumentirao dokazom da islam briše ono što je bilo prije islama. Također, veoma mnogo ljudi primilo je islam, i da je svakome Poslanik naređivao da se okupa, to bi bilo preneseno mutevatir hadisima. Međutim, događaji sa Kajsom ibn Asimom, r.a., i Sumamom ibn Usalom, r.a., ukazuju da je to pohvalno.