Poucna prica
- Thread starter Esedullah
- Start date
Prenosi se da je jednog dana stigao slon u Medinu dok je Malik ibn Enes držao predavanje i podučaovao svoje učenike u Poslanikovoj, s.a.v.s., džamiji. Jedan od njih povika: „Stigao je slon!“ malikovi učenici skočiše na noge kako bi vidjeli slona, a njega ostaviše. Od svih učenika jedino je ostao sjediti Jahja ibn Jahja el-Lejsi el-Andalusi. Malik ga upita: „Zašto nisi i ti otišao da vidiš to čudno stvorenje koje nemaš priliku vidjeti u svojoj zemlji?“ Jahja mu odgovori: „Došao sam da se okoristim tvojim znanjem, a nisam došao da gledam slona.“
Jos jedna poucna prica
:salam2: Evo price jedne sestre.
“Sellam alejkum. Napisacu svoju pricu samo da bi svi iz nje nesto izvukli. Moja prica ima tuzan kraj. Ali se jos uvek nadam srecnom..
kad sam saopstila ocu da bih htela nositi hidzab, psovao je sve. Islam, Poslanika a.s., Boga... nije mogao da se oporavi od toga, poceo je piti tablete. Naisla sam na gori docek nego sto sam mislila. Kako god, nastavila sam klanjati I uciti, bila sam ubedjena da cu se pokriti bez obzira na sve. Vreme je prolazilo, a moj otac bi svaki put psovao… Nije mi dao da idem na predavanja, u dzamiju, da citam knjige.. Hteo je da ih sve pobaca. Nisam mogla da verujem sta se desava. Majka me je molila da sacekam jos malo, ali ja nisam zelela i rekla sam joj da cu to uraditi uskoro. Iako sam mislila da ce to biti uskoro, nije. Pocela je skola, ja nisam nosila hidzab. Bolelo me, ali sam i dalje verovala da cu ga vec sledeceg dana staviti. Nije me bilo strah za sebe, vec za porodicu. Vreme je letelo. Skola je vec izmakla. I dalje sam verovala, trudila se… Sa momkom sam pricala stalno o veri, povecavala sam svoj iman. Stalni namazi, dove, dodatno su me ojacali. Boleo me svaki moj dan bez hidzaba, stalno sam plakala. Nikad u zivotu mi nije bilo tako tesko. Skoro svako vece bih plakala i ujutru se budila otecena. Kad ce kraj…pitala sam se stalno. Molila sam za uputu mog oca, ali on je samo nastavljao… Proslo je vec godinu dana od pocetka. Ja se jos uvek nisam pokrila. Zelja je jos uvek postojala. Jednog dana osetila sam snazan pokret u stomaku. Da li je to taj momenat? Poslala sam ocu poruku, da ja to stvarno iskreno zelim...dosao je kuci, sa psovkama poplavio sve nas, slomio kompjuter i iscepao sve islamske knjige koje je mogao da nadje. Nije me bilo strah, cak i da me udari. Otisao je I rekao da se nikad nece vratiti. Nisam bila ni utucena niti ista. Majka me je i dalje molila da stanem i da se pokrijem kada odem na fakultet, za pola godine. Rekla je da nema novca da izdrzava dva brata i mene, da je otac nece ni pogledati. Drhtim dok ovo pisem. Rekla je da sama odlucim. Probudila sam se pre nego sto sam otisla u skolu. Drhtala, znojila se. Ne mogu dalje pisati… Nisam to uradila, samo zbog njih. Zbog porodice. Otac se vratio cim je saznao da to nisam uradila. Dusa mi se otkida dok ovo pisem. Od tad, iman mi je opao, nisam vise ista, niti cu ikada biti. Ne znam cemu da se nadam... Sta da radim... Svaki efendija, predavac.. mi je rekao da sacekam. Da dovim. To i radim. Samo sa mnogo mnogo manje nade. Nadam se da cu se udati, ali otac mi nece ni to dozvolit. Molim vas opametite se. Ne znam koliko je moja odluka bila ispravna, ali me je pokosila u svakom smislu. Ne mogu vise da se borim… Boli me svaki dan, svaki sat bez mahrame…uzmite pouku. Allah da pomogne svima koji su u slicnoj situaciji. Lakse mi je sad kad sam ovo napisala, ali i dalje me probada bol.. Kako dalje? Sta da radim...? i dalje se nadam da ce nekad...mahrama biti moja stvarnost.“
:salam2: Evo price jedne sestre.
“Sellam alejkum. Napisacu svoju pricu samo da bi svi iz nje nesto izvukli. Moja prica ima tuzan kraj. Ali se jos uvek nadam srecnom..
kad sam saopstila ocu da bih htela nositi hidzab, psovao je sve. Islam, Poslanika a.s., Boga... nije mogao da se oporavi od toga, poceo je piti tablete. Naisla sam na gori docek nego sto sam mislila. Kako god, nastavila sam klanjati I uciti, bila sam ubedjena da cu se pokriti bez obzira na sve. Vreme je prolazilo, a moj otac bi svaki put psovao… Nije mi dao da idem na predavanja, u dzamiju, da citam knjige.. Hteo je da ih sve pobaca. Nisam mogla da verujem sta se desava. Majka me je molila da sacekam jos malo, ali ja nisam zelela i rekla sam joj da cu to uraditi uskoro. Iako sam mislila da ce to biti uskoro, nije. Pocela je skola, ja nisam nosila hidzab. Bolelo me, ali sam i dalje verovala da cu ga vec sledeceg dana staviti. Nije me bilo strah za sebe, vec za porodicu. Vreme je letelo. Skola je vec izmakla. I dalje sam verovala, trudila se… Sa momkom sam pricala stalno o veri, povecavala sam svoj iman. Stalni namazi, dove, dodatno su me ojacali. Boleo me svaki moj dan bez hidzaba, stalno sam plakala. Nikad u zivotu mi nije bilo tako tesko. Skoro svako vece bih plakala i ujutru se budila otecena. Kad ce kraj…pitala sam se stalno. Molila sam za uputu mog oca, ali on je samo nastavljao… Proslo je vec godinu dana od pocetka. Ja se jos uvek nisam pokrila. Zelja je jos uvek postojala. Jednog dana osetila sam snazan pokret u stomaku. Da li je to taj momenat? Poslala sam ocu poruku, da ja to stvarno iskreno zelim...dosao je kuci, sa psovkama poplavio sve nas, slomio kompjuter i iscepao sve islamske knjige koje je mogao da nadje. Nije me bilo strah, cak i da me udari. Otisao je I rekao da se nikad nece vratiti. Nisam bila ni utucena niti ista. Majka me je i dalje molila da stanem i da se pokrijem kada odem na fakultet, za pola godine. Rekla je da nema novca da izdrzava dva brata i mene, da je otac nece ni pogledati. Drhtim dok ovo pisem. Rekla je da sama odlucim. Probudila sam se pre nego sto sam otisla u skolu. Drhtala, znojila se. Ne mogu dalje pisati… Nisam to uradila, samo zbog njih. Zbog porodice. Otac se vratio cim je saznao da to nisam uradila. Dusa mi se otkida dok ovo pisem. Od tad, iman mi je opao, nisam vise ista, niti cu ikada biti. Ne znam cemu da se nadam... Sta da radim... Svaki efendija, predavac.. mi je rekao da sacekam. Da dovim. To i radim. Samo sa mnogo mnogo manje nade. Nadam se da cu se udati, ali otac mi nece ni to dozvolit. Molim vas opametite se. Ne znam koliko je moja odluka bila ispravna, ali me je pokosila u svakom smislu. Ne mogu vise da se borim… Boli me svaki dan, svaki sat bez mahrame…uzmite pouku. Allah da pomogne svima koji su u slicnoj situaciji. Lakse mi je sad kad sam ovo napisala, ali i dalje me probada bol.. Kako dalje? Sta da radim...? i dalje se nadam da ce nekad...mahrama biti moja stvarnost.“
